Kada pričamo o tegobama vezanim za kičmu i zglobove, u startu postoji nekoliko nelogičnosti. S jedne strane, ove tegobe su jako učestale ( i među mladima i među starima, i u svetu i kod nas), troše se ogromne količine vremena, energije i novca na lečenje i rezultati su često nezadovoljavajući. S druge strane imamo činjenice da se najčešće ne radi o nekim ozbiljnim i neizlečivim bolesti ( uglavnom je u pitanju tzv. degenerativni reumatizam) i u teoriji se vrlo dobro zna kako treba da izgleda lečenje. U čemu je onda problem? U nedostatku edukacije ( i pacijenata i jednog dela medicinskog osoblja) i neadekvatnom sprovođenju teorije u praksi.
Koji su najčešći uzroci tegoba sa kičmom i zglobovima?
Ovde se odmah susrećemo sa prvom zabludom, a to je da su glavni uzroci tegoba, pored promaje, loša genetika i degenerativne promene tj. propadanje kičmenih diskova i hrskavice u zglobovima. Ovakve tvrdnje doprinose opštem mišljenju da za bolove u kičmi i zglobovima “ nema leka” i da se sa tim mora živeti do kraja života i zato je krajnje vreme da razbijemo ovaj mit. Zvanični podaci i nauka govore da je genetika odgovorna u samo 1-2% slučajeva, tako da nema realnog razloga da ljudi misle da su osuđeni da imaju probleme sa leđima ako im recimo otac i majka imaju ili su imali slične probleme.
Što se tiče degenerativnih promena dokazano je da u velikom broju slučajeva pacijenti mogu da imaju izražene degenerativne promene na RTG ili magnetnoj rezonanci kičme ili zglobova, a da nemaju nikakve tegobe ili samo blage, povremene. Znači, uopšte nije neophodno da se regeneriše hrskavica da bi se tegobe smanjile. Ono što je takođe vrlo značajno, jeste da se međupršljenski diskovi mogu vremenom regenerisati, uz kvalitetnu rehabilitaciju.
S druge strane, pravi uzroci bolova u kičmi i zglobovima jesu fizička neaktivnost, odnosno slabi mišići, mišićni disbalans, previše sedenja, odnosno loše držanje tela koje nastaje kao posledica svega navedenog, ali i hronična napetost mišića koja je izazvana psihološkim uzrocima. Ovde spadaju anksioznost, depresija, konstantne brige, strahovi, različiti akutni i hronični stresovi, nagomilane i potisnute negativne emocije… Upravo ova komponenta u velikoj meri utiče na ishod lečenja i trajanje tegoba, a o tome se veoma retko govori.
Koje su najčešće greške u lečenju?
Problem koji se može javiti odmah na startu jeste nekvalitetan pregled– lekar mora da obavi detaljan razgovor sa pacijentom i da ga detaljno pregleda, da bi se na prvom mestu isključile neke ozbiljnije bolesti, a potom da bi se odredio tačan uzrok tegoba. U protivnom se terapija daje napamet tj. lekovima i elektroterapijama se utiče samo na simptome, a uzrok ostaje nerešen pa se i tegobe vraćaju.
Druga posledica lošeg pregleda jeste nepotrebno traženje dodatne dijagnostike ( RTG i magnetna rezonanca kičme, EMNG pregled…), čime se troše vreme i novac, a kod pacijenta se stvaraju dodatni strah i briga. Na kraju, ako se ipak uradi neko dodatno snimanje, bitno je pravilno ga protumačiti– da li su te opisane promene ( a svako ih ima i često zvuče zastrašujuće) stvarno uzrok tegoba koje pacijent oseća ili su samo usputni nalaz koji nema klinički značaj. Kada se na kraju pregleda pacijentu sve objasni razumljivim jezikom, onda on ima potpuno drugačiju sliku o svom problemu i zna da je prognoza dobra.
Takođe, velika je greška posmatrati problem parcijalno, a ne čoveka kao celinu. Recimo, ako se pacijent žali na bol u kolenu, mi ne možemo samo da mu damo lekove i elektroterapije na bolnu regiju. Moramo da vidimo zašto koleno trpi. Možda je jedan od uzroka prekomerna kilaža, ili problem kreće od nepravilnog gaženja, loše posture, disbalansa mišića i sl. Na kraju, lekar mora na vreme da prepozna hronični bolni sindrom, odnosno uticaj psiholoških komponenti na nastanak i trajanje bolova.
Kako treba da izgleda pravilno lečenje?
U lečenju imamo jedan veliki problem, a to je ukorenjeno mišljenje da glavnu terapiju predstavljaju lekovi i fizikalni agensi ( tu spadaju elektroterapije, laser, magnet, ultrazvuk itd.) kao i masaža, popularno nameštanje kičme i zglobova i mnoge druge terapije koje se nude “na tržištu”. To su sve terapije koje imaju određeni efekat, ali najčešće delimičan i privremen, jer sve spadaju u takozvane “ pasivne terapije” i kao takve ne deluju na uzrok problema, već samo na simptome. Takvim pristupom se zanemaruje osnovno pravilo u rehabilitaciji, a to je da nijedna terapija ne može da zameni pokret tj. vežbe i optimalnu fizičku aktivnost.
Shodno tome, stub lečenja predstavlja kineziterapija odnosno vežbe. Međutim, i tu mogu da se dese potencijalne greške– loš tajming vežbi, davanje istih vežbi svim pacijentima, nedovoljan obim vežbi, nepravilno izvođenje vežbi. Problem predstavlja i sprovođenje vežbi na svoju ruku ( internet ili neko organizovano vežbanje, ako instruktor nije stručan). Ono što je bitno i ohrabrujuće u vezi vežbi, jeste da mogu da ih rade i stari, a ne samo mlađi, da nije potrebno raditi vežbe do kraja života ( kako se to obično savetuje) i da nije neophodno jako ojačati mišiće da bi bilo rezultata, dovoljno je samo ih probuditi, pokrenuti.
Kada se dobro osmisle i kvalitetno sprovedu, vežbe predstavljaju najmoćniju terapiju u rehabilitaciji i već nakon nekoliko dana mogu da reše problem vrtoglavica, hroničnih glavobolja, bolova u leđima, za par nedelja vrate celo telo u balans, pa čak i u velikom broju slučajeva pomognu da se izbegnu operacije kičme i zglobova.
Važan korak u lečenje predstavlja i ergonomska edukacija, tj. obuka o pravilnim položajima i pokretima u okviru svakodnevnih aktivnosti. Ergonomska edukacija značajno doprinosi kako smanjivanju tegoba u akutnoj, bolnoj fazi tako i u prevenciji novog pogoršanja.
Šta je sa pacijentima koji mesecima i godinama imaju tegobe, uprkos lečenju?
U tim slučajevima potrebno je posumnjati na hronični bolni sindrom. To je posebna dijagnoza gde osnovni uzrok tegoba nisu dominantno promene na kičmi i zglobovima, već nagomilane negativne emocije ( briga, strah, bes, kako zbog svog zdravstvenog stanja tako i drugih problema u životu). Takvo stanje uzrokuje tzv. stresni odgovor tela i promene u nervnom sistemu ( prenadraženost i preosetljivost nerava i mozga) i drugim organskim sistemima i zahteva drugačiji, multimodalni pristup u lečenju ( kombinaciju psihoterapije, telesnih vežbi i režima zdrave ishrane). Ishrana je bitna zato što, pored smanjenja telesne težine i rasterećenja kičme i zglobova na taj način, utiče i na nervni sistem i raspoloženje, smanjuje upalne procese u organizmu, a ubrzava procese regeneracije.
Zato, ne trošite nepotrebno vreme, novac i živce– ne postoji čarobna pilula, krema ili aparat koji mogu da reše problem. Takođe, ne obazirite se na negativne komentare poput- “ kičma vam izgleda kao da imate 80g., stanje kičme i zglobova ne može da bude bolje, samo gore, morate naučiti da živite sa bolom…”. Većina problema može da se reši, samo je potreban kvalitetan i sveobuhvatan pristup u lečenju.