Problemi sa kičmom već duže vreme predstavljaju ne samo najčešći razlog za obraćanje fizijatru već i jedan od najvećih izazova u lečenju. Tegobe sa kičmenim stubom ne podrazumevaju samo ukočenost i bolove u vratu i krstima već i duž ruku i nogu kao i čitav niz pratećih tegoba poput trnjenja i osećaja slabosti gornjih i donjih ekstremiteta, glavobolja, vrtoglavica, zujanja u ušima.
Ovi simptomi vrlo često izazivaju dodatni strah, jer ih pacijenti dovode u vezu sa drugim, ozbiljnijim bolestima. Upravo taj strah je jedan od glavnih razloga zašto akutne tegobe postaju hronične (dugotrajne).
Naš sagovornik, dr Peđa Živanović, specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije, objašnjava kako akutni bol postaje hroničan, u kakvoj vezi su naš um i telo, tj. kako naše misli i osećanja utiču na pojavu i trajanje bola, ali i kako da te dugotrajne bolove konačno rešimo i izađemo iz začaranog kruga.
Zašto bol u leđima i zglobovima ne prolazi – kako ulazimo u začarani krug?
Nekada su najčešći razlozi za posetu fizijatru bili akutni bolovi u leđima, koji nakon par dana mirovanja, primene lekova, ili, eventualno, fizikalnih terapija prestanu i dugo nakon toga se ne vraćaju. Danas je pak situacija dosta drugačija. Slobodno mogu da kažem da se većina pacijenata koji se obraćaju fizijatru suočava sa hroničnim bolovima, tj. bolovima koji traju mesecima, pa čak i godinama i koji ne prolaze na standardne terapije, ističe naš sagovornik.
Osnovna razlika je u tome što su ljudi nekada bili u mnogo boljoj fizičkoj kondiciji. Savremeni čovek je neaktivan, veći deo dana provodi sedeći i stojeći u nepravilnom položaju i izložen je prevelikom svakodnevnom stresu, što narušava čovekovu posturu. Dalje, nepravilno držanje tela dovodi do većeg opterećenja međupršljenskih diskova i pojave bola, ali se iza ovih bolova veoma retko krije ozbiljan problem sa kičmom, na koji pacijenti najčešće pomisle. Uz pravilnu ergonomsku edukaciju i korekciju posture ove tegobe mogu vrlo brzo da prođu.
Nažalost, u praksi to izgleda potpuno drugačije: lečenje se sprovodi parcijalno, tretira se bolna regija i to veoma često samo elektroterapijama, što, naravno, ne daje zadovoljavajuće rezultate. Pošto tegobe ne prolaze pacijent počinje da sumnja da je ipak u pitanju neka ozbiljnija dijagnoza i ovo je početak ulaska u začarani krug.
Strah i pitanja se nagomilavaju, a upravo je strah taj koji pojačava tegobe time što dovodi do porasta hormona stresa u telu i prenadraženosti, preosetljivosti nerava i mozga ( fenomen poznat kao „ centralizacija bola“). Zbog osećaja bespomoćnosti osoba počinje da gubi nadu i postaje depresivna. U stanju bezvoljnosti i hronično lošeg raspoloženja držanje tela nam se dodatno narušava, ramena se povijaju unapred, glava takođe odlazi u protruziju (isturena unapred), trbušni i leđni mišići slabe, a tako narušena postura dovodi do velikog niza simptoma, od bolova u leđima i vratu, vilici, preko glavobolja, vrtoglavica, zujanja u ušima, osećaja omaglice, trnjenja, knedle u grlu, lupanja srca, anksioznosti…
U stanju anksioznosti i depresije ispoljava se i čitav niz telesnih senzacija koje pacijenti tumače kao simptome nekih bolesti, pa tako strah postaje još veći. Da bismo izašli iz začaranog kruga potrebna nam je podrška, razumevanje lekara, pravilna edukacija, precizno pronalaženje uzroka tegoba, a zatim i individualni i sveobuhvatni plan lečenja, zaključuje dr Živanović i akcentuje da su hroničnim bolovima podložnije osobe koje su emotivne, suviše odgovorne, senzibilne, perfekcionisti…
Zašto standardno lečenje ne pomaže?
Ako bol i druge pomenute tegobe traju duže od tri meseca, možemo reći da se radi o hroničnim tegobama. U ovom slučaju, ako primenite samo fizikalne procedure i medikamentoznu terapiju, vi delujete samo na simptome i samim tim problem ne možete do kraja rešiti. Ovim metodom lečenja ćete samo smanjiti spazam ( napetost mišića) i poboljšati cirkulaciju, ali loše držanje tela i dalje ostaje, loše raspoloženje i strah i dalje su prisutni, a ukoliko postoje i neki dublji uzroci hronične napetosti poput problema u porodici, braku, bolesti dragih osoba, postraumatski sindromi, proživeli ste razvod, gubitak posla, žrtva ste verbalnog i fizičkog nasilja, tužni ste, besni, ne umete da kanališete stres, po ceo dan ste sa decom i nemate vreme za sebe, spazam mišića će samo na kratko da se smanji uz terapije, a često uopšte ne dolazi do poboljšanja.
U ovom slučaju su jedino rešenje razgovor sa lekarom koji će vam dati odgovore na sva vaša pitanja, osvestiti vam srž problema, objasniti da su vaše fizičke tegobe povezane sa osećanjima, predložiti vam psihološke tehnike koje će vam pomoći da se oslobodite psihičkog bola, a sami tim i fizičkih tegoba. Uz ovo se obavezno pravi specijalni program vežbi koji se sprovodi individualno sa obučenim terapeutom, a koje imaju za cilj vraćanje tela u balans, poboljšanje posture, smanjenje spazma, jačanje i istezanje mišića, a sve to utiče i na bolje raspoloženje, što će se odraziti i na držanje tela (poznato je da kada smo dobre volje hodamo uspravno, podignute glave, puni samopouzdanja i energije).
Veoma je važno da shvatimo da je naše telo celina i da je samim tim nemoguće parcijalno ga lečiti. Ako lečimo samo posledice a ne uzrok tegoba, tegobe će se stalno vraćati, naglašava dr Živanović. Vrtoglavice, dugotrajne glavobolje i zujanje u ušima više nisu neizlečivi. U svakodnevnoj praksi se srećem sa pacijentima koji zbog svojih hroničnih tegoba gube volju za bilo čim, pa čak i za životom, kaže naš sagovornik i ističe da su vrtoglavice, glavobolje, spazam mišića vrata, zujanje u ušima i bol u donjem delu leđa najčešće tegobe na koje se pacijenti žale. Svoj bol na skali od 1 do 10 neretko ocenjuju sa najvišom mogućom ocenom a da pri pregledu ne nalazimo nikakvu ozbiljnu pozadinu, niti magnetna rezonanca pokazuje da postoji konkretan problem sa kičmom koji bi izazvao toliku jačinu bola. Tada već lekar treba da posumnja na tzv. hronični bolni sindrom kod kojeg glavne razloge za bol predstavljaju psihološka komponenta i pomenuti poremećaj u radu nervnog sistema ( „ centralizacija bola“).
Kada su vrtoglavice i tinitus (zujanje u ušima) u pitanju, u najvećem broju slučajeva pacijenti ostaju bez odgovora o uzroku njihovih tegoba, a samim tim i bez prave terapije. Ovakve tegobe obično traju godinama, a ja mogu sa velikom radošću da kažem da naši pacijenti već nakon par dana primene sveobuhvatnog programa lečenja osete značajno poboljšanje, čak i prestanak tegoba, a posle deset terapija odlaze potpuno oslobođeni bola, vrtoglavica, zujanja i sl. koje su ih mesecima i godinama onesposobljavale, ističe dr Živanović.
Neka iskustva pacijenata:
Zujanje u ušima, glavobolje, bolovi u vratu i vrtoglavice. Poslednjih tri godine života su za mene bile sve samo ne život. Svakodnevne jake glavobolje često praćene povraćanjem, vrtoglavice i zujanje u ušima – u velikoj meri su narušili kvalitet mog života. Bila sam prinuđena da svakodnevno uzimam lekove protiv bolova i vrtoglavice. Od lekara nisam dobila nikakav konkretan savet osim da moram da naučim da živim sa tim tegobama. Ovakve prognoze su me dovodile do stanja depresije.
Na svu sreću, naišla sam na doktora koji je imao razumevanja za moje stanje, koji mi je objasnio ono što niko do tada nije, koji me je ohrabrio, rekao da moje tegobe mogu da nestanu, da nemam ozbiljan problem sa kičmom i da neću biti invalid, kako su mi drugi lekari govorili. Predložena mi je terapija, ali sam, moram priznati, u početku bila skeptična jer mi do sada ništa nije pomagalo pa sam izgubila nadu. Međutim, posle tri dana sam počela da se osećam onako kako godinama nisam, ali i dalje sam bila skeptična.
Tek posle deset završenih tretmana sam mogla da kažem – Hej, pa ja sam dobro! Zujanja nije bilo, vrtoglavica je nestala posle dva dana, mada to nisam sebi mogla odmah da priznam, a glavobolje se jave dva puta mesečno u blagoj formi. Sama radim vežbe održavanja koje zahtevaju 15 minuta angažmana i veoma su prijatne. Obavila sam i razgovor sa psihologom i shvatila da mi je i to bilo potrebno.
K.T.
Dugogodišnji bol u kolenu
U sportu sam veći deo svog života. Danas, između ostalog, redovno trčim i radim kao nastavnik fizičkog. Imam 40 godina. Poslednjih tri godine se krećem po sportskim dispanzerima i fizijatrijskim ordinacijama ne bih li pronašao rešenje za bol u mojim kolenima. Mislio sam da je ovo samo još jedna ordinacija u nizu koja će mi preporučiti elektroterapije i ostaviti me bez rešenja.
Nakon prve posete, doktor je tražio od mene ono što niko drugi nije – da trčim kroz ordinaciju. Naravno da sam ga u čudu gledao, ali kada sam video da se ne šali počeo sam da trčim. Sve mu je bilo jasno. Godinama sam trčao nepravilno i opterećivao svoja kolena. Postura mi je takođe bila loša, a imao sam i 20 kg viška. Rečeno mi je da ne možemo rešiti problem tretirajući samo koleno. Morao sam celo telo da dovedem u balans, počev od stopala pa naviše. Takođe sam uz specijalan plan ishrane koji su mi dali skinuo 10 kg i nastavio sa takvim režimom ishrane. Vežbe su mi u početku delovale banalno, jer sam navikao na vežbe snage. A onda sam shvatio da su moji mišići slabi i skraćeni i da većinu tih „banalnih“ vežbi ne mogu da uradim. Po prvi put sam nakon par godina doživeo da me kolena ne bole, čak ni tokom i nakon trčanja. Što je najvažnije, operacija se više ne spominje kao potencijalno rešenje.
D.J.